Улуғлар қаерда туғилади?

Рукн: Ибрат Чоп этилган: 15.08.2015

Марв шаҳри қозисининг бир қизи бор эди. Унга ўлканинг энг олди бойлари, мансабдор кишилар, молу мулк эгалари харидор бўлишди, аммо қози уларнинг ҳаммасига рад жавобини берди.

Қозининг Муборак исмли қули бор эди. Келганига икки ой бўлган, бу орада боғдаги мевалар пишганди. Хўжайин Муборакка узум келтиришини буюрди. Аммо олиб келинган узумлар ранги чиройли бўлса ҳам, ҳали етилмаган эди. Қайта олиб келишга юборди, лекин бу сафар ҳам худди олдингисидек нордон чиқди.

– Ахир, токзорда қанча узум бор, нега фақат пишмаганини олиб келяпсан? – сўради қози.

– Қайсиниси ширин, қайсиниси хом эканини билмайман, – жавоб берди Муборак.

– Субҳаналлоҳ, – деди ҳайрат билан хўжайин, – икки ойдан бери боғдасан, ҳалигача қайсиси ширин, қайсиси нордон билмайсанми? Еб кўрмадингми?!

– Хўжайин, вазифам узумларни қўриқлаш, ейиш эмас. Сиз менга боғни муҳофаза қилишни топширгансиз. Шундай бўлгач, мевалардан ейишим тўғри бўладими?

Қози бундай ҳодисага биринчи марта гувоҳ бўлаётганди. Кўнглидагидек инсонни топган эди. Муборакка деди:

– Сендан бир нарсани сўрамоқчиман. Менинг қизим бор, бир қанча мансабдор, сердавлат кишилар қўлини сўрашди. Уларнинг қай бирига розилик беришни билмаяпман. Нима қилсам экан?

Муборак жавоб берди:

– Жоҳилият даврида наслу насабига, насронийлар ва яҳудийлар ҳуснига, Саодат асрида диндорлиги, тақвосига қараб куёв танлашарди. Давримиз одамлари эса молу мансабига қарашади. Шундай бўлгач, совчилардан хоҳлаганингизга бераверинг.

– Мен ҳам диндорлиги ва тақвосига қарайман, шунинг учун қизимни сенга бераман. Чунки бу гўзал хислатларни сенда кўрдим.

Муборак ўзининг қул эканлиги, қизнинг ҳам бунга рози бўлмаслиги мумкинлигини айтди. Аммо қози қарорида қатъий эди. Муборакни уйига бошлади. Уйга киргач, хотинига деди:

– Бу солиҳ, тақволи, диндор қулимиз. Қизимизни унга бермоқчиман, нима дейсан?

– Ўзингиз биласиз, фақат қизингиздан ҳам бир сўрайлик.

Она бўлган гапни айтганида қиз бу хусусда ихтиёри ота-онасида эканини билдирди. Шундан кейин никоҳ ўқилди. Аммо Муборак келиннинг ёнига кирмас эди. Бу аҳвол қирқ кун давом этди. Бир сабаб билан ҳолатдан хабар топган она чидолмади, эрига айтди:

– Топган куёвингиз шунча пайтдан бери қизимизнинг юзига ҳам боқмабди. Бу нима қилгани?

Бу ҳақда қози Муборакнинг ўзидан сўраганида шундай жавоб олди:

– Мени тўғри тушунинг. Қизингиздан хушланмаган жо­йим йўқ, фақат бир андишам бор. Сиз шунча йил қозилик қилгансиз, қизингиз бирор шубҳали луқма еган бўлиши мумкин. Шу сабабли ўтган кунлар давомида унга ҳалол едирдим, ичирдим. Бу ишни фақат Аллоҳ бизга солиҳ фарзанд ато этсин, деган ниятда қилдим.

Кейинчалик бу оилада ўғил дунёга келди. Исмини Абдуллоҳ қўйишди. Ўша гўдак валий зот бўлиб етишди. Бу – Абдуллоҳ ибн Муборак эди.

“Ирфон” тақвимининг 2012 йил 2-сонидан олинди.

* * *

Marv shahri qozisining bir qizi bor edi. Unga o‘lkaning eng oldi boylari, mansabdor kishilar, molu mulk egalari xaridor bo‘lishdi, ammo qozi ularning hammasiga rad javobini berdi.

Qozining Muborak ismli quli bor edi. Kelganiga ikki oy bo‘lgan, bu orada bog‘dagi mevalar pishgandi. Xo‘jayin Muborakka uzum keltirishini buyurdi. Ammo olib kelingan uzumlar rangi chiroyli bo‘lsa ham, hali yetilmagan edi. Qayta olib kelishga yubordi, lekin bu safar ham xuddi oldingisidek nordon chiqdi.

– Axir, tokzorda qancha uzum bor, nega faqat pishmaganini olib kelyapsan? – so‘radi qozi.

– Qaysinisi shirin, qaysinisi xom ekanini bilmayman, – javob berdi Muborak.

– Subhanalloh, – dedi hayrat bilan xo‘jayin, – ikki oydan beri bog‘dasan, haligacha qaysisi shirin, qaysisi nordon bilmaysanmi? Yeb ko‘rmadingmi?!

– Xo‘jayin, vazifam uzumlarni qo‘riqlash, yeyish emas. Siz menga bog‘ni muhofaza qilishni topshirgansiz. Shunday bo‘lgach, mevalardan yeyishim to‘g‘ri bo‘ladimi?

Qozi bunday hodisaga birinchi marta guvoh bo‘layotgandi. Ko‘nglidagidek insonni topgan edi. Muborakka dedi:

– Sendan bir narsani so‘ramoqchiman. Mening qizim bor, bir qancha mansabdor, serdavlat kishilar qo‘lini so‘rashdi. Ularning qay biriga rozilik berishni bilmayapman. Nima qilsam ekan?

Muborak javob berdi:

– Johiliyat davrida naslu nasabiga, nasroniylar va yahudiylar husniga, Saodat asrida dindorligi, taqvosiga qarab kuyov tanlashardi. Davrimiz odamlari esa molu mansabiga qarashadi. Shunday bo‘lgach, sovchilardan xohlaganingizga beravering.

– Men ham dindorligi va taqvosiga qarayman, shuning uchun qizimni senga beraman. Chunki bu go‘zal xislatlarni senda ko‘rdim.

Muborak o‘zining qul ekanligi, qizning ham bunga rozi bo‘lmasligi mumkinligini aytdi. Ammo qozi qarorida qat’iy edi. Muborakni uyiga boshladi. Uyga kirgach, xotiniga dedi:

– Bu solih, taqvoli, dindor qulimiz. Qizimizni unga bermoqchiman, nima deysan?

– O‘zingiz bilasiz, faqat qizingizdan ham bir so‘raylik.

Ona bo‘lgan gapni aytganida qiz bu xususda ixtiyori ota-onasida ekanini bildirdi. Shundan keyin nikoh o‘qildi. Ammo Muborak kelinning yoniga kirmas edi. Bu ahvol qirq kun davom etdi. Bir sabab bilan holatdan xabar topgan ona chidolmadi, eriga aytdi:

– Topgan kuyovingiz shuncha paytdan beri qizimizning yuziga ham boqmabdi. Bu nima qilgani?

Bu haqda qozi Muborakning o‘zidan so‘raganida shunday javob oldi:

– Meni to‘g‘ri tushuning. Qizingizdan xushlanmagan jo­yim yo‘q, faqat bir andisham bor. Siz shuncha yil qozilik qilgansiz, qizingiz biror shubhali luqma yegan bo‘lishi mumkin. Shu sababli o‘tgan kunlar davomida unga halol yedirdim, ichirdim. Bu ishni faqat Alloh bizga solih farzand ato etsin, degan niyatda qildim.

Keyinchalik bu oilada o‘g‘il dunyoga keldi. Ismini Abdulloh qo‘yishdi. O‘sha go‘dak valiy zot bo‘lib yetishdi. Bu – Abdulloh ibn Muborak edi.

“Irfon” taqvimining 2012 yil 2-sonidan olindi.