Ҳалимликнинг гўзал намунаси

Рукн: Ибрат Чоп этилган: 03.07.2015

Абдуллоҳ ибн Зубайр розияллоҳу анҳунинг Мадинада боғи бор эди. Боғнинг ёнбошида ўша вақтда Дамашқ шаҳрида халифа бўлиб турган Муовия ибн Абу Суфён розияллоҳу анҳунинг ҳам боғи бор эди.

Кунларнинг бирида Муовия розияллоҳу анҳунинг боғидаги хизматкорлар Абдуллоҳ бин Зубайр розияллоҳу анҳунинг боғига киришди. Бу ҳолат бир неча кун такрорланди. Бундан дарғазаб бўлган Абдуллоҳ бин Зубайр розияллоҳу анҳу Дамашқ шаҳридаги халифа Муовия розияллоҳу анҳуга хат ёзди (ана шу вақтда икки буюк саҳобий ораларида келишмовчилик бор эди):

“Абдуллоҳ бин Зубайрдан жигархўр Ҳинднинг боласи Муовияга: “Сенинг ишчиларинг боғимга киришмоқда, ишчиларингга айтиб қўй, боғимдан оёқларинини узишсин, акс ҳолда, ундан ўзга Илоҳ йўқ бўлган Зотга қасамки, сенга бошқа чора кўраман!”.

Хат юмшоқ феълли Муовия розияллоҳу анҳуга етиб келди, хатни ўқиб кўрди… Сўнгра ўғли Язидга деди: “Абдуллоҳ ибн Зубайр менга таҳдид қилиб хат юборибди, сен қандай фикрдасан?”

Ўғли Язид: “Аввали Абдуллоҳнинг, охири эса сизнинг ҳузурингизгача келадиган қўшинни юборинг, сизга унинг бошини олиб келишсин”, деди.

Муовия розияллоҳу анҳу: “Балки ундан кўра яхшироқ ва меҳрибонроғини қиламан”, деди-да,  Абдуллоҳ бин Зубайр розияллоҳу анҳуга мактуб йўллади:

“Абу Суфённинг ўғли Муовиядан икки белбоғ эгаси Асмонинг ўғли Абдуллоҳ бин Зубайрга: “Аллоҳга қасамки, агар дунё мен ва сизнинг орамизда бўлганда эди, уни албатта сизга топширган бўлар эдим. Агар менинг боғим Мадинадан Дамашққача бўлса эди, уни сизга берган бўлардим. Мактубим қўлингизга етиши билан боғимни ва ундаги ишчиларини боғингиз ва ишчиларингизга қўшиб олинг. Албатта Аллоҳнинг ҳузурида кенглиги осмонлару ерга қадар келадиган жаннати бордир!”

Абдуллоҳ бин Зубайр розияллоҳу анҳу мактубни ўқигач, кўзларидан ёш оқиб, то соқоллари ҳўл бўлгунча йиғлади ва Дамашққа Муовия розияллоҳу анҳунинг ҳузурига бориб, бошини ўпиб, айтди: “Сизни Қурайш ичида мана бундай мартабага кўтарган ҳалимлигингизни Аллоҳ кетказмасин”.

* * *

Abdulloh ibn Zubayr roziyallohu anhuning Madinada bog‘i bor edi. Bog‘ning yonboshida o‘sha vaqtda Damashq shahrida xalifa bo‘lib turgan Muoviya ibn Abu Sufyon roziyallohu anhuning ham bog‘i bor edi.

Kunlarning birida Muoviya roziyallohu anhuning bog‘idagi xizmatkorlar Abdulloh bin Zubayr roziyallohu anhuning bog‘iga kirishdi. Bu holat bir necha kun takrorlandi. Bundan darg‘azab bo‘lgan Abdulloh bin Zubayr roziyallohu anhu Damashq shahridagi xalifa Muoviya roziyallohu anhuga xat yozdi (ana shu vaqtda ikki buyuk sahobiy oralarida kelishmovchilik bor edi):

“Abdulloh bin Zubayrdan jigarxo‘r Hindning bolasi Muoviyaga: “Sening ishchilaring bog‘imga kirishmoqda, ishchilaringga aytib qo‘y, bog‘imdan oyoqlarinini uzishsin, aks holda, undan o‘zga Iloh yo‘q bo‘lgan Zotga qasamki, senga boshqa chora ko‘raman!”.

Xat yumshoq fe’lli Muoviya roziyallohu anhuga yetib keldi, xatni o‘qib ko‘rdi… So‘ngra o‘g‘li Yazidga dedi: “Abdulloh ibn Zubayr menga tahdid qilib xat yuboribdi, sen qanday fikrdasan?”

O‘g‘li Yazid: “Avvali Abdullohning, oxiri esa sizning huzuringizgacha keladigan qo‘shinni yuboring, sizga uning boshini olib kelishsin”, dedi.

Muoviya roziyallohu anhu: “Balki undan ko‘ra yaxshiroq va mehribonrog‘ini qilaman”, dedi-da,  Abdulloh bin Zubayr roziyallohu anhuga maktub yo‘lladi:

“Abu Sufyonning o‘g‘li Muoviyadan ikki belbog‘ egasi Asmoning o‘g‘li Abdulloh bin Zubayrga: “Allohga qasamki, agar dunyo men va sizning oramizda bo‘lganda edi, uni albatta sizga topshirgan bo‘lar edim. Agar mening bog‘im Madinadan Damashqqacha bo‘lsa edi, uni sizga bergan bo‘lardim. Maktubim qo‘lingizga yetishi bilan bog‘imni va undagi ishchilarini bog‘ingiz va ishchilaringizga qo‘shib oling. Albatta Allohning huzurida kengligi osmonlaru yerga qadar keladigan jannati bordir!”

Abdulloh bin Zubayr roziyallohu anhu maktubni o‘qigach, ko‘zlaridan yosh oqib, to soqollari ho‘l bo‘lguncha yig‘ladi va Damashqqa Muoviya roziyallohu anhuning huzuriga borib, boshini o‘pib, aytdi: “Sizni Quraysh ichida mana bunday martabaga ko‘targan halimligingizni Alloh ketkazmasin”.