Ўргатиб бўлмайдиган илм
Басра шаҳрида бир киши бор-будини ёлғизгина ўғлининг яхши таълим-тарбия олиши учун сарфлар экан. Ёш йигит неча йиллар мобайнида номдор илм даргоҳларида энг машҳур устозлардан таълим олибди.
Ниҳоят, бола уйга қайтибди. Кексайиб қолган отаси унга пешвоз чиқибди, ўғлининг кўзларига тикилиб, кўнгли тўлмабди ва:
– Ўғлим, нималарни ўргандинг? – деб сўрабди.
– Отажон, ўргатилиши мумкин бўлган барча нарсани ўргандим, – деб жавоб қилибди ўғил.
– Лекин ўғлим, сен ўргатиб бўлмайдиган нарсани ҳам ўргандингми? Бор, ўргатиб бўлмайдиган нарсани ўрганиб кел, – деб ота уни ортига қайтарибди.
Йигит устозининг ёнига қайтиб, отасининг талабини айтибди. Шунда устози жавоб ўрнида:
– Мана бу тўрт юз қўйни олгин-да, сони то мингтага етгунча тоғларда яша, – дебди.
Йигит қўйларни олиб тоғлар бағрида чўпонлик қила бошлабди. У ҳаётида биринчи марта сокинликка дуч келибди. Ҳеч суҳбатдош тополмай сиқилган вақтларида қўйларга гапирар, улар борлигидан ҳам таскин оладиган бўлибди. Йигит секин-аста ўзидаги “мен”ни, манманликни, ғурурни унута бошлабди… Бора-бора сокин ва ҳокисор инсонга айланибди. Унда сабрлилик ва донишмандлик белгилари пайдо бўлибди.
Орадан икки йил ўтиб қўйларнинг сони мингтага етгач, у устозининг ёнига қайтиб бориб ҳурмат билан таъзим қилибди. Шунда устози:
– Мана энди ўргатиб бўлмайдиган нарсани ҳам ўргандинг, – дебди.
Тошкент Ислом институти талабаси
Дилафруз САЛОҲИДДИН қизи тайёрлади.
“Ҳидоят” журналининг 2011 йил, 6-сонидан олинди.
* * *
Basra shahrida bir kishi bor-budini yolg‘izgina o‘g‘lining yaxshi ta’lim-tarbiya olishi uchun sarflar ekan. Yosh yigit necha yillar mobaynida nomdor ilm dargohlarida eng mashhur ustozlardan ta’lim olibdi.
Nihoyat, bola uyga qaytibdi. Keksayib qolgan otasi unga peshvoz chiqibdi, o‘g‘lining ko‘zlariga tikilib, ko‘ngli to‘lmabdi va:
– O‘g‘lim, nimalarni o‘rganding? – deb so‘rabdi.
– Otajon, o‘rgatilishi mumkin bo‘lgan barcha narsani o‘rgandim, – deb javob qilibdi o‘g‘il.
– Lekin o‘g‘lim, sen o‘rgatib bo‘lmaydigan narsani ham o‘rgandingmi? Bor, o‘rgatib bo‘lmaydigan narsani o‘rganib kel, – deb ota uni ortiga qaytaribdi.
Yigit ustozining yoniga qaytib, otasining talabini aytibdi. Shunda ustozi javob o‘rnida:
– Mana bu to‘rt yuz qo‘yni olgin-da, soni to mingtaga yetguncha tog‘larda yasha, – debdi.
Yigit qo‘ylarni olib tog‘lar bag‘rida cho‘ponlik qila boshlabdi. U hayotida birinchi marta sokinlikka duch kelibdi. Hech suhbatdosh topolmay siqilgan vaqtlarida qo‘ylarga gapirar, ular borligidan ham taskin oladigan bo‘libdi. Yigit sekin-asta o‘zidagi “men”ni, manmanlikni, g‘ururni unuta boshlabdi… Bora-bora sokin va hokisor insonga aylanibdi. Unda sabrlilik va donishmandlik belgilari paydo bo‘libdi.
Oradan ikki yil o‘tib qo‘ylarning soni mingtaga yetgach, u ustozining yoniga qaytib borib hurmat bilan ta’zim qilibdi. Shunda ustozi:
– Mana endi o‘rgatib bo‘lmaydigan narsani ham o‘rganding, – debdi.
Toshkent Islom instituti talabasi
Dilafruz SALOHIDDIN qizi tayyorladi.
“Hidoyat” jurnalining 2011 yil, 6-sonidan olindi.