Масруқ ибн Абдураҳмон
Масруқ ибн Аждаъ тобеиннинг улуғларидан бўлиб, Ҳамадон шаҳрида дунёга келганлар, кунияси – Абу Оиша.
Амирул мўминин Умар розияллоҳу анҳу Масруқ ибн Аждаънинг исмларини ўзгартирганлар. Бу воқеа шундай бўлган. Шаъбий ривоят қилади: «Масруқ вакил бўлиб келганларида ҳазрати Умар у кишидан:
– Сен кимсан? – деб сўрадилар.
– Масруқ ибн Аждаъ, –дедилар.
Шунда Умар розияллоҳу анҳу айтдилар:
– Аждаъ – у шайтоннинг номи. Сен Масруқ ибн Абдураҳмонсан!
Кейин у номини «Масруқ ибн Абдураҳмон», деб ёзадиган бўлди».
Абу Зуҳо ривоят қилади: «Масруқ бир кишини оқлаб гапирдилар. У киши ҳимоя қилгани учун Масруққа чўрисини ҳадя этди. Масруқ дарғазаб бўлиб, дедилар:
– Агар шундай ниятинг борлигини билганимда гапирмаган бўлардим. Абдуллоҳ ибн Масъуднинг шундай деганларини эшитганман: «Кимки ҳақ берилишини кўзлаб, бирон зулмни дафъ қилмоқчи бўлса ёки шу мақсадда бировни оқлаб ҳимоясига олса, кейин бунинг учун унга ҳадя берилса ва у қабул қилса, бу манъ қилинган ишдир». Ибн Масъудга: «Ахир бу ерда манъ қилинган нарсани кўрмаяпмиз, фақат ҳукм учун ҳақ олиняпти-ку?!» дейишди. Ибн Масъуд айтдиларки: «Ҳукм учун ҳақ олиш куфрдир».
Бир куни Масруқ ибн Абдураҳмон жиянининг қўлидан ушлаб, Куфанинг бир чеккасидаги ахлат уюмининг устига олиб чиқдилар ва:
– «Сизларга дунёни кўрсатайми, мана – у! Уни едингизлар, кейин йўқ бўлди. Уни кийдингизлар, кейин йиртилиб увадага айланди. Уни миндингизлар, кейин озиб-тўзди. Дунё учун қонлар тўкиб, қон ютдингиз, дунё деб ҳаромни ҳалолга чиқардингиз, қариндош-уруғлардан узилдингиз, – дедилар.
Масруқнинг охирги умиди ҳақида Абу Воил айтади: «Ўлими арафасида Масруқ: «Эй Аллоҳ! Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васаллам , Абу Бакр, Умар қилмаган бир иш, улар юрмаган бир йўл устида ўлиб қолишдан ўзинг сақла! Аллоҳга қасамки, на олтин, на кумуш қолдирдим. Қолгани – мана шу қилич. Шунинг эвазига мени кафанланглар», деб васият этдилар».
Абу Воил сўзида давом этиб дейди: Масруқ олтмиш уч ёшида дунёдан ўтдилар. Ҳамадонда Масруқдек киши кейин туғилмади».
* * *
Masruq ibn Ajda’ tobeinning ulug‘laridan bo‘lib, Hamadon shahrida dunyoga kelganlar, kuniyasi – Abu Oisha.
Amirul mo‘minin Umar roziyallohu anhu Masruq ibn Ajda’ning ismlarini o‘zgartirganlar. Bu voqea shunday bo‘lgan. Sha’biy rivoyat qiladi: «Masruq vakil bo‘lib kelganlarida hazrati Umar u kishidan:
– Sen kimsan? – deb so‘radilar.
– Masruq ibn Ajda’, –dedilar.
Shunda Umar roziyallohu anhu aytdilar:
– Ajda’ – u shaytonning nomi. Sen Masruq ibn Abdurahmonsan!
Keyin u nomini «Masruq ibn Abdurahmon», deb yozadigan bo‘ldi».
Abu Zuho rivoyat qiladi: «Masruq bir kishini oqlab gapirdilar. U kishi himoya qilgani uchun Masruqqa cho‘risini hadya etdi. Masruq darg‘azab bo‘lib, dedilar:
– Agar shunday niyating borligini bilganimda gapirmagan bo‘lardim. Abdulloh ibn Mas’udning shunday deganlarini eshitganman: «Kimki haq berilishini ko‘zlab, biron zulmni daf’ qilmoqchi bo‘lsa yoki shu maqsadda birovni oqlab himoyasiga olsa, keyin buning uchun unga hadya berilsa va u qabul qilsa, bu man’ qilingan ishdir». Ibn Mas’udga: «Axir bu yerda man’ qilingan narsani ko‘rmayapmiz, faqat hukm uchun haq olinyapti-ku?!» deyishdi. Ibn Mas’ud aytdilarki: «Hukm uchun haq olish kufrdir».
Bir kuni Masruq ibn Abdurahmon jiyanining qo‘lidan ushlab, Kufaning bir chekkasidagi axlat uyumining ustiga olib chiqdilar va:
– «Sizlarga dunyoni ko‘rsataymi, mana – u! Uni yedingizlar, keyin yo‘q bo‘ldi. Uni kiydingizlar, keyin yirtilib uvadaga aylandi. Uni mindingizlar, keyin ozib-to‘zdi. Dunyo uchun qonlar to‘kib, qon yutdingiz, dunyo deb haromni halolga chiqardingiz, qarindosh-urug‘lardan uzildingiz, – dedilar.
Masruqning oxirgi umidi haqida Abu Voil aytadi: «O‘limi arafasida Masruq: «Ey Alloh! Rasululloh sollallohu alayhi vasallam , Abu Bakr, Umar qilmagan bir ish, ular yurmagan bir yo‘l ustida o‘lib qolishdan o‘zing saqla! Allohga qasamki, na oltin, na kumush qoldirdim. Qolgani – mana shu qilich. Shuning evaziga meni kafanlanglar», deb vasiyat etdilar».
Abu Voil so‘zida davom etib deydi: Masruq oltmish uch yoshida dunyodan o‘tdilar. Hamadonda Masruqdek kishi keyin tug‘ilmadi».