Мирхонднинг "покиза боғлар"и

Рукн: Тарих Чоп этилган: 13.12.2014

Ўн бешинчи асрнинг иккинчи ярми Мовароуннаҳр маданияти ҳақида сўз кетганида, Мирхонд номини тилга олмай илож йўқ. Мирхонд (тўлиқ исми Мир Хованд Муҳаммад ибн Саййид Бурҳониддин Ховандшоҳ ибн Камолиддин Маҳмуд Балхий) замонасининг машҳур тарихчиси эди. Отаси асли бухоролик бўлган Мирхонд милодий 1434 йили Шарқий Хуросон пойтахти Ҳиротда дунёга келган. Ёшлигиданоқ илм-фанга берилиб, ухровий ва дунёвий фанларни чуқур ўрганади. У ажойиб хотираси, ақл-заковати, ўткир зеҳни билан ажралиб турарди. Бўлажак олим кўп йиллар давомида ўз даври муҳитини синчиклаб кузатади, тарихни ўрганиш мақсадида кўп ўлкаларга саёҳат қилади, тадқиқот ишлари билан шуғулланади, олдин ўтган кўплаб машҳур олиму фузалолар асарларини мутолаа қилади, қимматли манбалар тўплайди.
Мирхонд “Равзатус сафо” (“Покиза боғ”) асарини ғазал мулкининг султони Алишер Навоий таклифига кўра ёзган. Мирхонд асари сўзбошисида энг олдин китоб режасини Алишер Навоийга берганини, устози маъқуллаганидан кейингина ёзишга киришганини айтади. Бу ҳақда Мирхонднинг набираси Хондамир (1475-1534 йил) “Хулосатул ахбор фи ахволил ахёр” (“Хайрли кишилар аҳволида (жаҳон) хабарлари хулосаси”) асарида бундай ёзади:
“Падарпаноҳ жаноб амир Хованд Муҳаммад (Мирхонд демоқчи Ҳ.З.) йигитлик чоғларида илмларни пухта таҳсил қилиш ва нафис фазилатларни камолга етказиш учун зўр тиришқоқлик ҳамда жуда кучли меҳнат билан ўқиди, изланди ва Тангрининг чексиз қувватлаши ҳамда битмас-туганмас файзининг фазли ила қисқа вақт ичида билимда давр фозилларидан пешқадам бўлди. Ўша вақтда ул жаноб тарих ва ахбор илмини касб айлади, дунё аҳволлари ҳамда нишоналарини таҳқиқ қилишга киришди. Ўзининг олийжаноб хотирини бу фанни эгаллашдан тез вақт ичида хотиржам қилди, аммо аҳволи ва мизожи маишат аҳли билан қўшилмаслиги ва завқу шавққа берилмаслиги туфайли, китоблар битмади ва иншо қилмади, дарс (бериш) ва панд-насиҳат (қилиш)га иштиёқ ҳаргиз равшан хотирада порламади. Аммо... Парвардигори оламнинг инояти бирлан ул остона ва орзу ҳамда омонлик қиблага, яъни олижаноб Султон Ҳусайн Бойқаро ҳазратларининг дўсти ҳузурига боргунларича ва турли навозиш, марҳамат ҳамда илтифот ва мурувватларини топмагунларича давом этди. Ниҳоят, шундан кейин хусрав нишон амир Алишер Навоий “Ихлосия” хонақосида ўзининг ёқимли ҳузур-ҳаловати учун ажратилган хонани ул жанобга иноят қилиб, “Равзатус сафо”ни ёзишга буюрдилар”.
Замонасининг машҳур тарихчиси Мирхонд 1498 йил 23 июнда олтмиш беш ёшида Ҳирот шаҳрида оғир хасталикдан вафот этади.
“Равзатус сафо”да ўша замон тарихчиларидан Жомий, Язорий, Низомиддин Шомий, Ибн Арабшоҳ, Ҳофизи Абру, Ғиёсиддин Наққош, Абдураззоқ Самарқандийлар асарларидаги каби мозийнинг теран қатламларидан то ўзи яшаган давр воқеаларигача кенг баён этилади. Асарнинг биринчи жилди, таомилга биноан, оламнинг пайдо бўлишидан то Эрон давлати ҳукмдорлари сосонийларгача, иккинчи жилди Пайғамбаримиз Ҳазрати Муҳаммад (соллаллоҳу алайҳи ва саллам) туғилишларидан то Ҳазрати Али (яъни, Ислом халифалиги даври)гача, учинчи жилди аббосийлар салтанатигача, тўртинчи жилди Чингизхонгача бўлган майда салтанатлар тарихини, бешинчи жилди Чингизхон ва унинг авлодлари салтанатлари, олтинчи жилди Амир Темур ва темурийлар салтанати даврларини қамраб олади. Еттинчи жилд эса Мирзо Улуғбек (1393-1449) ҳукмронлигининг сўнгги даврларидан то 1493 йилгача, яъни Ҳусайн Бойқаро тарихини ёритиш ва асар хотимаси билан тугалланади. “Равзатус сафо” бошқа тарих китобларида учрамайдиган жуда бой нодир, илмий маълумотлар жамлангани билан ҳам жуда қимматлидир.
XIX аср бошларида Хива хони Элтузархон буйруғи билан шоир ва тарихчи Шермуҳаммад Мунис (1778-1829) Мирхонднинг ушбу асарини форсийдан туркий (эски ўзбек) тилига таржима қилишга киришган. Лекин Мунис бу асарнинг биринчи жилдини тамомлаб, иккинчи жилдини ўгираётган вақтда оламдан ўтиб, иш чала қолади. Кейинчалик асар таржимасини Муниснинг жияни, олим ва маърифатпарвар шоир Муҳаммадризо Эрниёзбек ўғли Огаҳий (1809-1874) давом эттиради.
“Равзатус сафо” асари охирги марта 1904 йили Ҳиндистоннинг Лакнав шаҳрида тош босма усулида форс тилида чоп этилган. 1905 йили эса Мирхонд асарининг бошқа нусхасини (эҳтимол, бу Мунис ва Огаҳийлар таржимасининг давомидир Ҳ.З.) Хивада истеъдодли тарихчи ва хаттот Муҳаммад Шариф Девон китобхонга тушунарли қилиб ўзбекчага ўгиради. Маданиятимизнинг нодир ёдгорлиги “Равзатус сафо” ҳозир Абу Райҳон Беруний номидаги шарқшунослик институти қўлёзмалар жамғармасида сақланмоқда.

Ҳабибулла Зайниддин
“Ҳидоят” журналидан 2009 йил 12-сонидан олинди.

* * *

O‘n beshinchi asrning ikkinchi yarmi Movarounnahr madaniyati haqida so‘z ketganida, Mirxond nomini tilga olmay iloj yo‘q. Mirxond (to‘liq ismi Mir Xovand Muhammad ibn Sayyid Burhoniddin Xovandshoh ibn Kamoliddin Mahmud Balxiy) zamonasining mashhur tarixchisi edi. Otasi asli buxorolik bo‘lgan Mirxond milodiy 1434 yili Sharqiy Xuroson poytaxti Hirotda dunyoga kelgan. Yoshligidanoq ilm-fanga berilib, uxroviy va dunyoviy fanlarni chuqur o‘rganadi. U ajoyib xotirasi, aql-zakovati, o‘tkir zehni bilan ajralib turardi. Bo‘lajak olim ko‘p yillar davomida o‘z davri muhitini sinchiklab kuzatadi, tarixni o‘rganish maqsadida ko‘p o‘lkalarga sayohat qiladi, tadqiqot ishlari bilan shug‘ullanadi, oldin o‘tgan ko‘plab mashhur olimu fuzalolar asarlarini mutolaa qiladi, qimmatli manbalar to‘playdi.
Mirxond “Ravzatus safo” (“Pokiza bog‘”) asarini g‘azal mulkining sultoni Alisher Navoiy taklifiga ko‘ra yozgan. Mirxond asari so‘zboshisida eng oldin kitob rejasini Alisher Navoiyga berganini, ustozi ma’qullaganidan keyingina yozishga kirishganini aytadi. Bu haqda Mirxondning nabirasi Xondamir (1475-1534 yil) “Xulosatul axbor fi axvolil axyor” (“Xayrli kishilar ahvolida (jahon) xabarlari xulosasi”) asarida bunday yozadi:
“Padarpanoh janob amir Xovand Muhammad (Mirxond demoqchi H.Z.) yigitlik chog‘larida ilmlarni puxta tahsil qilish va nafis fazilatlarni kamolga yetkazish uchun zo‘r tirishqoqlik hamda juda kuchli mehnat bilan o‘qidi, izlandi va Tangrining cheksiz quvvatlashi hamda bitmas-tuganmas fayzining fazli ila qisqa vaqt ichida bilimda davr fozillaridan peshqadam bo‘ldi. O‘sha vaqtda ul janob tarix va axbor ilmini kasb ayladi, dunyo ahvollari hamda nishonalarini tahqiq qilishga kirishdi. O‘zining oliyjanob xotirini bu fanni egallashdan tez vaqt ichida xotirjam qildi, ammo ahvoli va mizoji maishat ahli bilan qo‘shilmasligi va zavqu shavqqa berilmasligi tufayli, kitoblar bitmadi va insho qilmadi, dars (berish) va pand-nasihat (qilish)ga ishtiyoq hargiz ravshan xotirada porlamadi. Ammo... Parvardigori olamning inoyati birlan ul ostona va orzu hamda omonlik qiblaga, ya’ni olijanob Sulton Husayn Boyqaro hazratlarining do‘sti huzuriga borgunlaricha va turli navozish, marhamat hamda iltifot va muruvvatlarini topmagunlaricha davom etdi. Nihoyat, shundan keyin xusrav nishon amir Alisher Navoiy “Ixlosiya” xonaqosida o‘zining yoqimli huzur-halovati uchun ajratilgan xonani ul janobga inoyat qilib, “Ravzatus safo”ni yozishga buyurdilar”.
Zamonasining mashhur tarixchisi Mirxond 1498 yil 23 iyunda oltmish besh yoshida Hirot shahrida og‘ir xastalikdan vafot etadi.
“Ravzatus safo”da o‘sha zamon tarixchilaridan Jomiy, Yazoriy, Nizomiddin Shomiy, Ibn Arabshoh, Hofizi Abru, G‘iyosiddin Naqqosh, Abdurazzoq Samarqandiylar asarlaridagi kabi moziyning teran qatlamlaridan to o‘zi yashagan davr voqealarigacha keng bayon etiladi. Asarning birinchi jildi, taomilga binoan, olamning paydo bo‘lishidan to Eron davlati hukmdorlari sosoniylargacha, ikkinchi jildi Payg‘ambarimiz Hazrati Muhammad (sollallohu alayhi va sallam) tug‘ilishlaridan to Hazrati Ali (ya’ni, Islom xalifaligi davri)gacha, uchinchi jildi abbosiylar saltanatigacha, to‘rtinchi jildi Chingizxongacha bo‘lgan mayda saltanatlar tarixini, beshinchi jildi Chingizxon va uning avlodlari saltanatlari, oltinchi jildi Amir Temur va temuriylar saltanati davrlarini qamrab oladi. Yettinchi jild esa Mirzo Ulug‘bek (1393-1449) hukmronligining so‘nggi davrlaridan to 1493 yilgacha, ya’ni Husayn Boyqaro tarixini yoritish va asar xotimasi bilan tugallanadi. “Ravzatus safo” boshqa tarix kitoblarida uchramaydigan juda boy nodir, ilmiy ma’lumotlar jamlangani bilan ham juda qimmatlidir.
XIX asr boshlarida Xiva xoni Eltuzarxon buyrug‘i bilan shoir va tarixchi Shermuhammad Munis (1778-1829) Mirxondning ushbu asarini forsiydan turkiy (eski o‘zbek) tiliga tarjima qilishga kirishgan. Lekin Munis bu asarning birinchi jildini tamomlab, ikkinchi jildini o‘girayotgan vaqtda olamdan o‘tib, ish chala qoladi. Keyinchalik asar tarjimasini Munisning jiyani, olim va ma’rifatparvar shoir Muhammadrizo Erniyozbek o‘g‘li Ogahiy (1809-1874) davom ettiradi.
“Ravzatus safo” asari oxirgi marta 1904 yili Hindistonning Laknav shahrida tosh bosma usulida fors tilida chop etilgan. 1905 yili esa Mirxond asarining boshqa nusxasini (ehtimol, bu Munis va Ogahiylar tarjimasining davomidir H.Z.) Xivada iste’dodli tarixchi va xattot Muhammad Sharif Devon kitobxonga tushunarli qilib o‘zbekchaga o‘giradi. Madaniyatimizning nodir yodgorligi “Ravzatus safo” hozir Abu Rayhon Beruniy nomidagi sharqshunoslik instituti qo‘lyozmalar jamg‘armasida saqlanmoqda.

Habibulla Zayniddin
“Hidoyat” jurnalidan 2009 yil 12-sonidan olindi.