Ҳазрат Абу Бакр ва меҳмонлари

Рукн: Ибрат Чоп этилган: 10.12.2014

Ҳазрат Абу Бакрнинг ўғли Абдураҳмон (розийаллоҳу анҳу) ривоят қилади:

“Бизнинг уйга бир неча ­киши меҳмон бўлиб келди. Отам ҳар куни Расулуллоҳ­нинг (соллаллоҳу алайҳи ва саллам) ҳузурларига борардилар. Ўша куни ҳам уйдан чиқарканлар, менга:

– Абдураҳмон, меҳ­мон­лардан хабар олиб тур, келишимни кутмай, уларга овқат бер, – дедилар.

Овқат тайёр бўлгач, отам­­ни кутмасдан сузиб, меҳ­монлар олдига қўйдим. Улар:

– Отанг ҳам келиб биз билан овқатланмаса, биз емаймиз, – дейишди.

Уларга:

– Отамнинг ғазаби келади. Келгач, овқат емаганингизни кўрса, мени уришадилар, – дедим.

Меҳмонлар яна:

– Йўқ, у келмаса, биз овқатланмаймиз, – дейишди.

Ниҳоят, отам қайтиб, уйга кирар-кирмас:

– Меҳмонларга овқат берилдими? – деб сўрадилар.

Меҳмонлар:

– Худо ҳаққи, биз овқат­ланмадик, – дейишди.

Отам:

– Абдураҳмон, “Мени кутиб ўтирма, меҳмонларга овқат бер” демаганмидим сенга? – деб сўрадилар.

Мен эса қўрққанимдан бекиниб олиб, отамнинг саволига жавоб бермадим. Отам яна:

– Абдураҳмон, – деб ча­қирдилар.

Яна жавоб бермадим. Отам­ бу сафар:

– Ҳой, Худо хайрингни бергур, мени эшитаётган бўлсанг, кел, – дедилар.

Шунда мен олдиларига чиқиб:

– Худо ҳаққи, айб менда эмас. Меҳмонлар, мана, ҳузурингизда. Улардан сўранг. Овқат тайёр эди, олдиларига қўйдим. Шунча илтимос қилсам ҳам, улар:

– Отанг ҳам келиб биз билан емагунича, биз овқат­ланмаймиз, – деб туриб олишди.

Отам бу сафар уларга:

– Сизлар нега овқат ема­­дин­гиз? Сизлар емаган бўлсангиз, Ал­лоҳга қасам, мен ҳам бугун­ овқат­лан­май­ман, – дедилар.

Меҳмонлар яна:

– Агар сиз емасангиз, биз ҳам емаймиз, – дейишди.

Отам:

–Ахир бу қа­нақаси, нима учун емаяпсизлар? – дедилар.

Бироздан кейин ҳовур­ларидан тушиб:

– Менинг қасам ичишим шайтондан эди, – дедилар ва овқат ея бошладилар.

Шунда меҳмонлар ҳам овқатлана бошлашди. Эртаси куни отам Пайғам­баримиз­нинг (соллаллоҳу алайҳи ва саллам) ҳузур­ларига бориб:

– Ё Расулуллоҳ! Меҳмон­ларим сўзларида туришди. Лекин мен сўзимда туролмадим, – деб бўлган воқеани айтиб берадилар.

Пайғамбар (алайҳис­салом) отамга:

– Аслида сўзида туриб, энг кўп савоб олган сенсан, – дедилар.

Отам ўша қасами учун каффорат берган-бермаганларини билмайман”.

Ушбу ривоят бизга меҳ­монни ҳурматлаш, сийлаш зарурлигидан сабоқ беради.

“Ҳаётус саҳоба” китоби асосида Муна Абдумурод қизи тайёрлади. 

“Ҳидоят” журналининг 2011 йил, 9-сонидан олинди.

* * *

Hazrat Abu Bakrning o‘g‘li Abdurahmon (roziyallohu anhu) rivoyat qiladi:

“Bizning uyga bir necha ­kishi mehmon bo‘lib keldi. Otam har kuni Rasululloh­ning (sollallohu alayhi va sallam) huzurlariga borardilar. O‘sha kuni ham uydan chiqarkanlar, menga:

– Abdurahmon, meh­mon­lardan xabar olib tur, kelishimni kutmay, ularga ovqat ber, – dedilar.

Ovqat tayyor bo‘lgach, otam­­ni kutmasdan suzib, meh­monlar oldiga qo‘ydim. Ular:

– Otang ham kelib biz bilan ovqatlanmasa, biz yemaymiz, – deyishdi.

Ularga:

– Otamning g‘azabi keladi. Kelgach, ovqat yemaganingizni ko‘rsa, meni urishadilar, – dedim.

Mehmonlar yana:

– Yo‘q, u kelmasa, biz ovqatlanmaymiz, – deyishdi.

Nihoyat, otam qaytib, uyga kirar-kirmas:

– Mehmonlarga ovqat berildimi? – deb so‘radilar.

Mehmonlar:

– Xudo haqqi, biz ovqat­lanmadik, – deyishdi.

Otam:

– Abdurahmon, “Meni kutib o‘tirma, mehmonlarga ovqat ber” demaganmidim senga? – deb so‘radilar.

Men esa qo‘rqqanimdan bekinib olib, otamning savoliga javob bermadim. Otam yana:

– Abdurahmon, – deb cha­qirdilar.

Yana javob bermadim. Otam­ bu safar:

– Hoy, Xudo xayringni bergur, meni eshitayotgan bo‘lsang, kel, – dedilar.

Shunda men oldilariga chiqib:

– Xudo haqqi, ayb menda emas. Mehmonlar, mana, huzuringizda. Ulardan so‘rang. Ovqat tayyor edi, oldilariga qo‘ydim. Shuncha iltimos qilsam ham, ular:

– Otang ham kelib biz bilan yemagunicha, biz ovqat­lanmaymiz, – deb turib olishdi.

Otam bu safar ularga:

– Sizlar nega ovqat yema­­din­giz? Sizlar yemagan bo‘lsangiz, Al­lohga qasam, men ham bugun­ ovqat­lan­may­man, – dedilar.

Mehmonlar yana:

– Agar siz yemasangiz, biz ham yemaymiz, – deyishdi.

Otam:

–Axir bu qa­naqasi, nima uchun yemayapsizlar? – dedilar.

Birozdan keyin hovur­laridan tushib:

– Mening qasam ichishim shaytondan edi, – dedilar va ovqat yeya boshladilar.

Shunda mehmonlar ham ovqatlana boshlashdi. Ertasi kuni otam Payg‘am­barimiz­ning (sollallohu alayhi va sallam) huzur­lariga borib:

– Yo Rasululloh! Mehmon­larim so‘zlarida turishdi. Lekin men so‘zimda turolmadim, – deb bo‘lgan voqeani aytib beradilar.

Payg‘ambar (alayhis­salom) otamga:

– Aslida so‘zida turib, eng ko‘p savob olgan sensan, – dedilar.

Otam o‘sha qasami uchun kafforat bergan-bermaganlarini bilmayman”.

Ushbu rivoyat bizga meh­monni hurmatlash, siylash zarurligidan saboq beradi.

“Hayotus sahoba” kitobi asosida Muna Abdumurod qizi tayyorladi. 

“Hidoyat” jurnalining 2011 yil, 9-sonidan olindi.