Ҳазрат Абу Бакр ва меҳмонлари
Ҳазрат Абу Бакрнинг ўғли Абдураҳмон (розийаллоҳу анҳу) ривоят қилади:
“Бизнинг уйга бир неча киши меҳмон бўлиб келди. Отам ҳар куни Расулуллоҳнинг (соллаллоҳу алайҳи ва саллам) ҳузурларига борардилар. Ўша куни ҳам уйдан чиқарканлар, менга:
– Абдураҳмон, меҳмонлардан хабар олиб тур, келишимни кутмай, уларга овқат бер, – дедилар.
Овқат тайёр бўлгач, отамни кутмасдан сузиб, меҳмонлар олдига қўйдим. Улар:
– Отанг ҳам келиб биз билан овқатланмаса, биз емаймиз, – дейишди.
Уларга:
– Отамнинг ғазаби келади. Келгач, овқат емаганингизни кўрса, мени уришадилар, – дедим.
Меҳмонлар яна:
– Йўқ, у келмаса, биз овқатланмаймиз, – дейишди.
Ниҳоят, отам қайтиб, уйга кирар-кирмас:
– Меҳмонларга овқат берилдими? – деб сўрадилар.
Меҳмонлар:
– Худо ҳаққи, биз овқатланмадик, – дейишди.
Отам:
– Абдураҳмон, “Мени кутиб ўтирма, меҳмонларга овқат бер” демаганмидим сенга? – деб сўрадилар.
Мен эса қўрққанимдан бекиниб олиб, отамнинг саволига жавоб бермадим. Отам яна:
– Абдураҳмон, – деб чақирдилар.
Яна жавоб бермадим. Отам бу сафар:
– Ҳой, Худо хайрингни бергур, мени эшитаётган бўлсанг, кел, – дедилар.
Шунда мен олдиларига чиқиб:
– Худо ҳаққи, айб менда эмас. Меҳмонлар, мана, ҳузурингизда. Улардан сўранг. Овқат тайёр эди, олдиларига қўйдим. Шунча илтимос қилсам ҳам, улар:
– Отанг ҳам келиб биз билан емагунича, биз овқатланмаймиз, – деб туриб олишди.
Отам бу сафар уларга:
– Сизлар нега овқат емадингиз? Сизлар емаган бўлсангиз, Аллоҳга қасам, мен ҳам бугун овқатланмайман, – дедилар.
Меҳмонлар яна:
– Агар сиз емасангиз, биз ҳам емаймиз, – дейишди.
Отам:
–Ахир бу қанақаси, нима учун емаяпсизлар? – дедилар.
Бироздан кейин ҳовурларидан тушиб:
– Менинг қасам ичишим шайтондан эди, – дедилар ва овқат ея бошладилар.
Шунда меҳмонлар ҳам овқатлана бошлашди. Эртаси куни отам Пайғамбаримизнинг (соллаллоҳу алайҳи ва саллам) ҳузурларига бориб:
– Ё Расулуллоҳ! Меҳмонларим сўзларида туришди. Лекин мен сўзимда туролмадим, – деб бўлган воқеани айтиб берадилар.
Пайғамбар (алайҳиссалом) отамга:
– Аслида сўзида туриб, энг кўп савоб олган сенсан, – дедилар.
Отам ўша қасами учун каффорат берган-бермаганларини билмайман”.
Ушбу ривоят бизга меҳмонни ҳурматлаш, сийлаш зарурлигидан сабоқ беради.
“Ҳаётус саҳоба” китоби асосида Муна Абдумурод қизи тайёрлади.
“Ҳидоят” журналининг 2011 йил, 9-сонидан олинди.
* * *
Hazrat Abu Bakrning o‘g‘li Abdurahmon (roziyallohu anhu) rivoyat qiladi:
“Bizning uyga bir necha kishi mehmon bo‘lib keldi. Otam har kuni Rasulullohning (sollallohu alayhi va sallam) huzurlariga borardilar. O‘sha kuni ham uydan chiqarkanlar, menga:
– Abdurahmon, mehmonlardan xabar olib tur, kelishimni kutmay, ularga ovqat ber, – dedilar.
Ovqat tayyor bo‘lgach, otamni kutmasdan suzib, mehmonlar oldiga qo‘ydim. Ular:
– Otang ham kelib biz bilan ovqatlanmasa, biz yemaymiz, – deyishdi.
Ularga:
– Otamning g‘azabi keladi. Kelgach, ovqat yemaganingizni ko‘rsa, meni urishadilar, – dedim.
Mehmonlar yana:
– Yo‘q, u kelmasa, biz ovqatlanmaymiz, – deyishdi.
Nihoyat, otam qaytib, uyga kirar-kirmas:
– Mehmonlarga ovqat berildimi? – deb so‘radilar.
Mehmonlar:
– Xudo haqqi, biz ovqatlanmadik, – deyishdi.
Otam:
– Abdurahmon, “Meni kutib o‘tirma, mehmonlarga ovqat ber” demaganmidim senga? – deb so‘radilar.
Men esa qo‘rqqanimdan bekinib olib, otamning savoliga javob bermadim. Otam yana:
– Abdurahmon, – deb chaqirdilar.
Yana javob bermadim. Otam bu safar:
– Hoy, Xudo xayringni bergur, meni eshitayotgan bo‘lsang, kel, – dedilar.
Shunda men oldilariga chiqib:
– Xudo haqqi, ayb menda emas. Mehmonlar, mana, huzuringizda. Ulardan so‘rang. Ovqat tayyor edi, oldilariga qo‘ydim. Shuncha iltimos qilsam ham, ular:
– Otang ham kelib biz bilan yemagunicha, biz ovqatlanmaymiz, – deb turib olishdi.
Otam bu safar ularga:
– Sizlar nega ovqat yemadingiz? Sizlar yemagan bo‘lsangiz, Allohga qasam, men ham bugun ovqatlanmayman, – dedilar.
Mehmonlar yana:
– Agar siz yemasangiz, biz ham yemaymiz, – deyishdi.
Otam:
–Axir bu qanaqasi, nima uchun yemayapsizlar? – dedilar.
Birozdan keyin hovurlaridan tushib:
– Mening qasam ichishim shaytondan edi, – dedilar va ovqat yeya boshladilar.
Shunda mehmonlar ham ovqatlana boshlashdi. Ertasi kuni otam Payg‘ambarimizning (sollallohu alayhi va sallam) huzurlariga borib:
– Yo Rasululloh! Mehmonlarim so‘zlarida turishdi. Lekin men so‘zimda turolmadim, – deb bo‘lgan voqeani aytib beradilar.
Payg‘ambar (alayhissalom) otamga:
– Aslida so‘zida turib, eng ko‘p savob olgan sensan, – dedilar.
Otam o‘sha qasami uchun kafforat bergan-bermaganlarini bilmayman”.
Ushbu rivoyat bizga mehmonni hurmatlash, siylash zarurligidan saboq beradi.
“Hayotus sahoba” kitobi asosida Muna Abdumurod qizi tayyorladi.
“Hidoyat” jurnalining 2011 yil, 9-sonidan olindi.