Мохов олим ва қизнинг ҳиммати

Рукн: Ибрат Чоп этилган: 10.12.2014

Ашраф Али Таҳонавий ҳикоя қиладилар:
«Ҳиндистонда Қурайший Мажзум деган бир пир ўтган экан. У кишининг ёши 30 дан ошган бўлса-да, мохов касаллигига дучор бўлгани учун уйланолмаган экан. 
Бир куни у зотнинг олдига шогирди келса, унга дебдилар:
— Мен ҳам уйланишни хоҳлайман. Лекин мана бу дардим бор. Сен бир суриштириб кўрмайсанми? Биронтаси қизини менга бермасмикин?
Шогирдлари йўлда кетаркан, ўйланибди: «У зотнинг мохов эканлигини ҳамма билади. Одамлар ўз қизини мохов одамга бермаслигини ҳам биламан. Қандай юз билан одамларга устозимга қизингизни беринг, дейман? Энди нима қилдим? Кимга ҳам айтардим? Ўз қизимга айтаман-да...». Уйига келиб, қизига дебди:
— Қизим, устозим бир қиз топсанг, уйланардим, демоқдалар. Шу кишига, сен эрга теголмайсанми?
— У кишига хизмат қилиш мен учун шараф! Розиман.
Шогирд бу хабарни устозга айтса, у киши сўрабдилар:
— Менинг дардимни ҳам қизингга айтдингми? Шундай бўлса-да рози бўлдими?
— Ҳа, айтдим. Шундай бўлса-да рози бўлди. 
Шунда Қурайший йиғлаб дуо қилган эканлар:
— Бир инсонда ҳиммат бўлса, шунчалик бўлади-да. Аллоҳим, Сендан ёлвориб сўрайман. Менинг баданимни ўзгартир.
Аллоҳ таоло унинг дуосини қабул қилибди. 
Никоҳ кечаси келиннинг ҳузурига кирган олимдан келин ўзини олиб қочибди-да, сўрабди:
— Кимсиз?
— Мен Қурайший Мажзумман.
— Уни мохов дейишарди-ку.
— Мен сенинг ҳимматингни кўриб, Худога йиғладим...
— Аттанг, сиз менинг савобимни барбод қилдингиз-ку! Мен сизнинг маъзурлигингиз учун рози бўлгандим. Менга бунақа барно йигит керак эмас. Ҳеч ким қилмаган ишни қилиб, Аллоҳдан савоб умид қилгандим. Ўша дардингиз билан яшасангиз бирга яшайман. Акс ҳолда жавобимни беринг. 
Таҳонавий айтадилар:
«Мен шу одамнинг бир кунда барно бўлиб, сўнг яна мохов бўлганини кўрганман... Қурайший Мажзум умрининг охиригача мохов бўлиб ўтди. Аёли ҳам умрининг охиригача унга хизмат қилди...»

* * *
Ashraf Ali Tahonaviy hikoya qiladilar:

«Hindistonda Qurayshiy Majzum degan bir pir o‘tgan ekan. U kishining yoshi 30 dan oshgan bo‘lsa-da, moxov kasalligiga duchor bo‘lgani uchun uylanolmagan ekan. 
Bir kuni u zotning oldiga shogirdi kelsa, unga debdilar:
— Men ham uylanishni xohlayman. Lekin mana bu dardim bor. Sen bir surishtirib ko‘rmaysanmi? Birontasi qizini menga bermasmikin?
Shogirdlari yo‘lda ketarkan, o‘ylanibdi: «U zotning moxov ekanligini hamma biladi. Odamlar o‘z qizini moxov odamga bermasligini ham bilaman. Qanday yuz bilan odamlarga ustozimga qizingizni bering, deyman? Endi nima qildim? Kimga ham aytardim? O‘z qizimga aytaman-da...». Uyiga kelib, qiziga debdi:
— Qizim, ustozim bir qiz topsang, uylanardim, demoqdalar. Shu kishiga, sen erga tegolmaysanmi?
— U kishiga xizmat qilish men uchun sharaf! Roziman.
Shogird bu xabarni ustozga aytsa, u kishi so‘rabdilar:
— Mening dardimni ham qizingga aytdingmi? Shunday bo‘lsa-da rozi bo‘ldimi?
— Ha, aytdim. Shunday bo‘lsa-da rozi bo‘ldi. 
Shunda Qurayshiy yig‘lab duo qilgan ekanlar:
— Bir insonda himmat bo‘lsa, shunchalik bo‘ladi-da. Allohim, Sendan yolvorib so‘rayman. Mening badanimni o‘zgartir.
Alloh taolo uning duosini qabul qilibdi. 
Nikoh kechasi kelinning huzuriga kirgan olimdan kelin o‘zini olib qochibdi-da, so‘rabdi:
— Kimsiz?
— Men Qurayshiy Majzumman.
— Uni moxov deyishardi-ku.
— Men sening himmatingni ko‘rib, Xudoga yig‘ladim...
— Attang, siz mening savobimni barbod qildingiz-ku! Men sizning ma’zurligingiz uchun rozi bo‘lgandim. Menga bunaqa barno yigit kerak emas. Hech kim qilmagan ishni qilib, Allohdan savob umid qilgandim. O‘sha dardingiz bilan yashasangiz birga yashayman. Aks holda javobimni bering. 
Tahonaviy aytadilar:
«Men shu odamning bir kunda barno bo‘lib, so‘ng yana moxov bo‘lganini ko‘rganman... Qurayshiy Majzum umrining oxirigacha moxov bo‘lib o‘tdi. Ayoli ham umrining oxirigacha unga xizmat qildi...»