Ароқхўр шоирнинг ҳидояти

Рукн: Ибрат Чоп этилган: 10.12.2014


«Мажолисул ҳакимул уммат» китобида ушбу ҳикоя келтирилади:
«Ашраф Али Таҳонавийнинг Азизул Ҳасан деган халифалари бир куни у зотга машҳур ҳинд шоири Жигар Муродободий ҳақида гапирибди:
— Тақсир, мен кеча Жигар Муродободий билан гаплашдим. Шоир сиз ҳақингизда: «Шу олимни яхши кўраман, бу одамга шогирд тушсам, у одамнинг ёнида бўлсам дейман-у, лекин бир дардим бор. Озгина ичиб қўяман-да. Шунга нима дейсиз?» — деб сўраганди, мен унга «Яхши одамларнинг олдига бу аҳволда бориб бўлмайди», дедим.
Шунда Таҳонавий хафа бўлиб гапирибдилар:
— Менинг олдимда шунча йил юриб, насиҳатландинг, ибратландинг. Бу нима қилганинг?
— Ие, тақсир, нима қилишим керак эди?
— Яхши одамнинг олдига ҳозир боринг, дейиш керак эди. У одамнинг иккита яхши хислати бор экан. Биринчиси, у ўзининг гуноҳини гуноҳ деб эътироф этяпти. Иккинчиси, яхши одамларга муҳаббати бор экан. Бунақа одамни тузатса бўлади.
Азизул Ҳасан вақт ўтиб, яна Жигар Муродободийнинг олдига бориб, унга бўлган воқеани айтибди. Шунда Жигарнинг кайфи тарқаб, жазавага тушибди:
— Ростдан-а? Ҳақиқатданам Таҳонавий менинг номимни айтдими? Жигар дедими? Сўз бераманки, бугундан бошлаб оғзимга ароқни олмайман.
Жигар Муродободий қаттиқ дардга чалинибди. Шунда собиқ ароқхўр дўстлари келиб, унга маслаҳат беришибди:
— Энди сизни Худо кечиради. Узрлисиз. Озгина ичиб тураверинг. Бўлмаса ўлиб қоласиз.
— Қиёмат куни қандай жавоб бераман, — деб шоир йиғлаб Аллоҳга нола қилибди.
Вақт ўтиб, дардидан халос бўлган Жигар шоир Таҳонавийнинг ҳузурларига келибди. Таҳонавий унинг жуда илтифот билан кутиб олибдилар. Ҳатто у келгунча Жигарнинг машҳур бир шеърини ёдлаб ҳам олиб, шуни ўқиб берибдилар ва дебдилар:
— Шу шеърингизни жуда яхши кўраман-да. Агар бирон шеърга мукофот бериш керак бўлса, шу шеърингизга мукофот берардим.
Азизул Ҳасан айтадилар:
— Яхши одамга муҳаббати сабаб Жигар Муродободий пир бўлиб, шундай мартабаларга етдики, Мавлоно Таҳонавий бизга айтмаган сирларини ҳам у кишига айтадиган бўлди».
Хулоса: агар инсон ўз гуноҳини гуноҳ деб ҳис қилиб, астойдил тавба қилса, яхши одамларга муҳаббат қилса, ундан албатта хайрли амаллар чиқади.

* * *


«Majolisul hakimul ummat» kitobida ushbu hikoya keltiriladi:
«Ashraf Ali Tahonaviyning Azizul Hasan degan xalifalari bir kuni u zotga mashhur hind shoiri Jigar Murodobodiy haqida gapiribdi:
— Taqsir, men kecha Jigar Murodobodiy bilan gaplashdim. Shoir siz haqingizda: «Shu olimni yaxshi ko‘raman, bu odamga shogird tushsam, u odamning yonida bo‘lsam deyman-u, lekin bir dardim bor. Ozgina ichib qo‘yaman-da. Shunga nima deysiz?» — deb so‘ragandi, men unga «Yaxshi odamlarning oldiga bu ahvolda borib bo‘lmaydi», dedim.
Shunda Tahonaviy xafa bo‘lib gapiribdilar:
— Mening oldimda shuncha yil yurib, nasihatlanding, ibratlanding. Bu nima qilganing?
— Ie, taqsir, nima qilishim kerak edi?
— Yaxshi odamning oldiga hozir boring, deyish kerak edi. U odamning ikkita yaxshi xislati bor ekan. Birinchisi, u o‘zining gunohini gunoh deb e’tirof etyapti. Ikkinchisi, yaxshi odamlarga muhabbati bor ekan. Bunaqa odamni tuzatsa bo‘ladi.
Azizul Hasan vaqt o‘tib, yana Jigar Murodobodiyning oldiga borib, unga bo‘lgan voqeani aytibdi. Shunda Jigarning kayfi tarqab, jazavaga tushibdi:
— Rostdan-a? Haqiqatdanam Tahonaviy mening nomimni aytdimi? Jigar dedimi? So‘z beramanki, bugundan boshlab og‘zimga aroqni olmayman.
Jigar Murodobodiy qattiq dardga chalinibdi. Shunda sobiq aroqxo‘r do‘stlari kelib, unga maslahat berishibdi:
— Endi sizni Xudo kechiradi. Uzrlisiz. Ozgina ichib turavering. Bo‘lmasa o‘lib qolasiz.
— Qiyomat kuni qanday javob beraman, — deb shoir yig‘lab Allohga nola qilibdi.
Vaqt o‘tib, dardidan xalos bo‘lgan Jigar shoir Tahonaviyning huzurlariga kelibdi. Tahonaviy uning juda iltifot bilan kutib olibdilar. Hatto u kelguncha Jigarning mashhur bir she’rini yodlab ham olib, shuni o‘qib beribdilar va debdilar:
— Shu she’ringizni juda yaxshi ko‘raman-da. Agar biron she’rga mukofot berish kerak bo‘lsa, shu she’ringizga mukofot berardim.
Azizul Hasan aytadilar:
— Yaxshi odamga muhabbati sabab Jigar Murodobodiy pir bo‘lib, shunday martabalarga yetdiki, Mavlono Tahonaviy bizga aytmagan sirlarini ham u kishiga aytadigan bo‘ldi».
Xulosa: agar inson o‘z gunohini gunoh deb his qilib, astoydil tavba qilsa, yaxshi odamlarga muhabbat qilsa, undan albatta xayrli amallar chiqadi.