Одамга айланган “сигир”

Рукн: Ибрат Чоп этилган: 06.04.2016

Бир одам ақлий заифлик касаллигига дучор бўлибди. У ўзини сигир деб ўйлаб, сигирларга ўхшаб титиб овқатланар ва маърар эди. Беморнинг холати кундан кунга бориб оғирлашибди ва қассобга бориб, уни қурбон қилишларини айтибди.
Уни даволашда ҳеч қандай ҳийла кор қилмас экан. Охири Ибн Сино ҳолатни даволашга қарор қилиб, уни боғлашга буюрибди. Сўнгра уни сўйиш учун ўткир пичоқ келтиришларини айтибди. Бемор эса ишни амалга ошириш учун таслим бўлиб ётиб олибди.
Ибн Сино паришонхотир бўлиб турган одамларнинг ҳузурида ўткир пичоқни қўлига олиб, беморга яқинлашибди. Шунда беморга бир назар ташлгандек бўлиб, дебди:
— Бу сигирга нима бўлган ўзи? Жуда заиф ва нимжон экан. Оч қолганидан овозиям чиқмаяпти, ёғиям йўқ. У қурбонликка ярамайди, — дебди. Шунда бемор жавоб бериб дебди:
— Сўяверинг, сўяверинг. Қурбонликка хайрлидир.
— Еб семирмагунингча ва то таом учун сендан бирон бир хайрли нарса чиқмагунича сени сўймайман.
— Кейин мени сўясизми?
— Ҳа, сўяман.
— Унда мен нима қилай ҳозир?
— Семиргунингча одамга ўхшаб овқатланасан. Сўнгра сигирга ўхшаб сени сўйиб ташлайман.
Шундан сўнг бемор овқатга риоя қила бошлабди. Ибн Сино эса то комил шифо топиб кетмагунича, унинг таомига дорилар қўшиб бераверибди. Бемор соғайиб кетгач, Ибн Сино у билан кўришиб сўрабди:
— Семирган сигирнинг холи не кечди?
Бемор жавоб берибди:
— Унга ақл кирди!

Манба: Муҳаммад Усмон Нажотий, “Илмун нафс вал ҳаят”
Араб тилидан Умму Ясмин ва Мустафо таржимаси.

* * *

Bir odam aqliy zaiflik kasalligiga duchor bo‘libdi. U o‘zini sigir deb o‘ylab, sigirlarga o‘xshab titib ovqatlanar va ma’rar edi. Bemorning xolati kundan kunga borib og‘irlashibdi va qassobga borib, uni qurbon qilishlarini aytibdi.
Uni davolashda hech qanday hiyla kor qilmas ekan. Oxiri Ibn Sino holatni davolashga qaror qilib, uni bog‘lashga buyuribdi. So‘ngra uni so‘yish uchun o‘tkir pichoq keltirishlarini aytibdi. Bemor esa ishni amalga oshirish uchun taslim bo‘lib yotib olibdi.
Ibn Sino parishonxotir bo‘lib turgan odamlarning huzurida o‘tkir pichoqni qo‘liga olib, bemorga yaqinlashibdi. Shunda bemorga bir nazar tashlgandek bo‘lib, debdi:
— Bu sigirga nima bo‘lgan o‘zi? Juda zaif va nimjon ekan. Och qolganidan ovoziyam chiqmayapti, yog‘iyam yo‘q. U qurbonlikka yaramaydi, — debdi. Shunda bemor javob berib debdi:
— So‘yavering, so‘yavering. Qurbonlikka xayrlidir.
— Yeb semirmaguningcha va to taom uchun sendan biron bir xayrli narsa chiqmagunicha seni so‘ymayman.
— Keyin meni so‘yasizmi?
— Ha, so‘yaman.
— Unda men nima qilay hozir?
— Semirguningcha odamga o‘xshab ovqatlanasan. So‘ngra sigirga o‘xshab seni so‘yib tashlayman.
Shundan so‘ng bemor ovqatga rioya qila boshlabdi. Ibn Sino esa to komil shifo topib ketmagunicha, uning taomiga dorilar qo‘shib beraveribdi. Bemor sog‘ayib ketgach, Ibn Sino u bilan ko‘rishib so‘rabdi:
— Semirgan sigirning xoli ne kechdi?
Bemor javob beribdi:
— Unga aql kirdi!

Manba: Muhammad Usmon Najotiy, “Ilmun nafs val hayat”
Arab tilidan Ummu Yasmin va Mustafo tarjimasi.