Мўминларга шифо ва раҳмат

Рукн: Ислом ва иймон Чоп этилган: 13.06.2015

«(Биз) Қуръонда(н) мўминлар учун шифо ва раҳмат бўлган (оят)ларни нозил қилурмиз. (Лекин бу оятлар) зулм қилувчиларга фақат зиённи орттирур» (Исро, 82).

Имом Фахриддин Розий тафсирида ушбу оятдаги «шифо» сўзи бундай шарҳланган: «Қуръон руҳоний (маънавий) касалликларга ҳам, баданий (жисмоний) касалликларга ҳам даводир. Руҳоний касалликлар икки хил бўлади: ботил эътиқодлар ва ёмон ахлоқ.

Ботил эътиқодлар нубувват, охират, қазо, қадар ва бош­қа масалаларда хато қарашлардир. Оятларда бу иллатлардан қутулиш йўллари очиқ кўрсатилгани Қуръони каримнинг руҳоний касалликларга шифо эканини англатади.

Қуръон ёмон ахлоқ моҳиятини ва келтириб чиқарадиган нохуш натижаларини баён қилиб, яхши хулқ, одоб нима эканини кўрсатиб берган. Оятларда чиройли ахлоқ ва яхши амал эгаларига гўзал оқибатлар ваъда қилинган. Шу жиҳатдан Қуръони карим маънавий хасталикларга шифо бўлади».

Жисмоний касалликларга келсак, Қуръони карим уларнинг сабаблари, даволаш усуллари ҳақида кўрсатмалар берган. Тиббиёт қоидаларининг барчаси Қуръонда мужассам. Бу қоидалар учта: соғлиқни сақлаш; зарарли нарсалардан парҳез қилиш ва бузғунчи, озор берадиган нарсалардан қутулиш. Ушбу турлардан бошқа бирор зарарга йўлиққан вақтда улардан бирига солиштириб, хулоса чиқарилади.

Абу Саид Худрий (р.а.)дан ривоят қилинади: «Расулуллоҳ (с.а.в.) бизларни – ўттиз чоғли отлиқни бир жойга юбордилар. Йўлда бир араб қабиласи ерларида тўхтаб, меҳмон қилишларини сўрадик. Улар рад этишди. Бир оздан сўнг қабила бошлиғини чаён чақиб олганини эшитдик. Улар келиб:

– Ораларингда чаён чаққанни дам солиб, даволашни биладиган одам борми? – деб сўрашди.

– Мен биламан, лекин бизга бирор нарса берасиз, – дедим.

– Сизларга ўттизта қўй берамиз, – дейишди.

Мен «Фотиҳа» сурасини етти марта ўқиб, беморга дам солдим. У тузалди. Қабила раиси бизга овқат юборди, қўйларни берди. Дўстларим мен билан овқат ейишди, аммо Расулуллоҳ (с.а.в.)нинг олдиларига келгунимизча қўйларни ейишдан бош тортишди. Расулуллоҳ (с.а.в.)нинг ҳузурларига келгач, бўлган воқеани айтиб бердим. У зот:

– «Фотиҳа» сурасини ўқиб, дам солиб даволашни қаердан билдинг? – деб сўрадилар. Мен:

– Ё Расулуллоҳ, кўнглимга шундай фикр келди, – деб жавоб бердим. У зот:

– Қўйларни еяверинглар, бизни ҳам баҳраманд қилинглар, – дедилар» (Дорақутний ривояти).

Шуни таъкидлаш керакки, ўқилган оятнинг таъсир этиш-этмаслиги қорининг лаёқати, ихлоси ва самимиятига боғлиқ. Борди-ю, шифо топилмаса, дам солувчининг ихлоси, тақвоси заифлигидан ёки беморнинг ихлоси йўқлигидандир.

Дам солиб даволаш икки омилга – касалнинг ҳолати ва даволовчининг даражасига боғлиқдир. Касалда Аллоҳ тао­лога самимий юзланиш (таважжуҳ), Қуръоннинг мўминларга шифо ва раҳмат эканига қатъий ишонч, тил ва дил бирлигида саҳиҳ таъаввуз бўлиши керак. Агар бу омиллардан бири мавжуд бўлмаса, манфаат кам бўлади.

Уламолардан бири айтади: «Мен Маккаи мукаррамада эканимда касалликка чалиниб қолдим. У ерда табиб ҳам, дори-дармон ҳам фойда бермагач, ўзимни-ўзим «Фотиҳа» сураси билан даволай бошладим. Бир қултум замзам сувидан олардим-да, унга ушбу сурани ўқиб ичардим. Шу билан бутунлай соғайиб кетдим. Кейин ҳам бу сурадан кўп манфаат топдим. Ким ўзида бирон оғриқ сезса, «Фотиҳа» билан даволанишни тавсия қиламан».

Аммо бундан касалликнинг давоси учун зарур бўлган чора-тадбирларни қўллашга ҳожат йўқ экан, деган хулоса чиқармаслик керак. Мисол учун, баъзи касалликларни фақат жарроҳлик йўли билан даволаш мумкин. Ана шундай пайтларда муолажанинг тиббий йўлига мурожаат қилинса ва қўшимча равишда шифо оятларни ўқиб дам солинса, даволаш самарадорлиги янада ошади.

Оятдаги «мўминларга раҳмат»дан мурод, мўмин Қуръо­ни каримни тиловат қилиш билан савобга эга бўлади, Аллоҳ таоло марҳамати билан ғам-андуҳи арийди, айбу нуқсондан покланади ва гуноҳлари мағфират қилинади. Бу борада Абдуллоҳ ибн Масъуддан (р.а.) Имом Термизий ривоят қилади: «Расулуллоҳ (с.а.в.) бундай дедилар: «Ким Аллоҳ таолонинг китоби (Қуръон)дан битта ҳарф ўқиса, унга ҳасанот ёзилади. Бу ҳасанот бир ҳарфга ўн баробар миқдорда бўлади. Мен «Алиф, лом, мим»ни бир ҳарф демайман. Балки «алиф» бир ҳарф, «лом» бир ҳарф, «мим» алоҳида бир ҳарфдир».

«(Лекин бу оятлар) зулм қилувчиларга фақат зиённи орттирур». Чунки Қуръон уларга бирон фойда ҳам бермайди, уларни турли касаллик ва балолардан ҳам тўсмайди. Зеро, у фақат мўминларгагина шифо ва раҳматдир.

Тафсир китоблари асосида Нўъмон Абдулмажид тайёрлади

“Ирфон” тақвимининг 2011 йил, 3-сонидан олинди.

* * *

«(Biz) Qur’onda(n) mo‘minlar uchun shifo va rahmat bo‘lgan (oyat)larni nozil qilurmiz. (Lekin bu oyatlar) zulm qiluvchilarga faqat ziyonni orttirur» (Isro, 82).

Imom Faxriddin Roziy tafsirida ushbu oyatdagi «shifo» so‘zi bunday sharhlangan: «Qur’on ruhoniy (ma’naviy) kasalliklarga ham, badaniy (jismoniy) kasalliklarga ham davodir. Ruhoniy kasalliklar ikki xil bo‘ladi: botil e’tiqodlar va yomon axloq.

Botil e’tiqodlar nubuvvat, oxirat, qazo, qadar va bosh­qa masalalarda xato qarashlardir. Oyatlarda bu illatlardan qutulish yo‘llari ochiq ko‘rsatilgani Qur’oni karimning ruhoniy kasalliklarga shifo ekanini anglatadi.

Qur’on yomon axloq mohiyatini va keltirib chiqaradigan noxush natijalarini bayon qilib, yaxshi xulq, odob nima ekanini ko‘rsatib bergan. Oyatlarda chiroyli axloq va yaxshi amal egalariga go‘zal oqibatlar va’da qilingan. Shu jihatdan Qur’oni karim ma’naviy xastaliklarga shifo bo‘ladi».

Jismoniy kasalliklarga kelsak, Qur’oni karim ularning sabablari, davolash usullari haqida ko‘rsatmalar bergan. Tibbiyot qoidalarining barchasi Qur’onda mujassam. Bu qoidalar uchta: sog‘liqni saqlash; zararli narsalardan parhez qilish va buzg‘unchi, ozor beradigan narsalardan qutulish. Ushbu turlardan boshqa biror zararga yo‘liqqan vaqtda ulardan biriga solishtirib, xulosa chiqariladi.

Abu Said Xudriy (r.a.)dan rivoyat qilinadi: «Rasululloh (s.a.v.) bizlarni – o‘ttiz chog‘li otliqni bir joyga yubordilar. Yo‘lda bir arab qabilasi yerlarida to‘xtab, mehmon qilishlarini so‘radik. Ular rad etishdi. Bir ozdan so‘ng qabila boshlig‘ini chayon chaqib olganini eshitdik. Ular kelib:

– Oralaringda chayon chaqqanni dam solib, davolashni biladigan odam bormi? – deb so‘rashdi.

– Men bilaman, lekin bizga biror narsa berasiz, – dedim.

– Sizlarga o‘ttizta qo‘y beramiz, – deyishdi.

Men «Fotiha» surasini yetti marta o‘qib, bemorga dam soldim. U tuzaldi. Qabila raisi bizga ovqat yubordi, qo‘ylarni berdi. Do‘stlarim men bilan ovqat yeyishdi, ammo Rasululloh (s.a.v.)ning oldilariga kelgunimizcha qo‘ylarni yeyishdan bosh tortishdi. Rasululloh (s.a.v.)ning huzurlariga kelgach, bo‘lgan voqeani aytib berdim. U zot:

– «Fotiha» surasini o‘qib, dam solib davolashni qaerdan bilding? – deb so‘radilar. Men:

– Yo Rasululloh, ko‘nglimga shunday fikr keldi, – deb javob berdim. U zot:

– Qo‘ylarni yeyaveringlar, bizni ham bahramand qilinglar, – dedilar» (Doraqutniy rivoyati).

Shuni ta’kidlash kerakki, o‘qilgan oyatning ta’sir etish-etmasligi qorining layoqati, ixlosi va samimiyatiga bog‘liq. Bordi-yu, shifo topilmasa, dam soluvchining ixlosi, taqvosi zaifligidan yoki bemorning ixlosi yo‘qligidandir.

Dam solib davolash ikki omilga – kasalning holati va davolovchining darajasiga bog‘liqdir. Kasalda Alloh tao­loga samimiy yuzlanish (tavajjuh), Qur’onning mo‘minlarga shifo va rahmat ekaniga qat’iy ishonch, til va dil birligida sahih ta’avvuz bo‘lishi kerak. Agar bu omillardan biri mavjud bo‘lmasa, manfaat kam bo‘ladi.

Ulamolardan biri aytadi: «Men Makkai mukarramada ekanimda kasallikka chalinib qoldim. U yerda tabib ham, dori-darmon ham foyda bermagach, o‘zimni-o‘zim «Fotiha» surasi bilan davolay boshladim. Bir qultum zamzam suvidan olardim-da, unga ushbu surani o‘qib ichardim. Shu bilan butunlay sog‘ayib ketdim. Keyin ham bu suradan ko‘p manfaat topdim. Kim o‘zida biron og‘riq sezsa, «Fotiha» bilan davolanishni tavsiya qilaman».

Ammo bundan kasallikning davosi uchun zarur bo‘lgan chora-tadbirlarni qo‘llashga hojat yo‘q ekan, degan xulosa chiqarmaslik kerak. Misol uchun, ba’zi kasalliklarni faqat jarrohlik yo‘li bilan davolash mumkin. Ana shunday paytlarda muolajaning tibbiy yo‘liga murojaat qilinsa va qo‘shimcha ravishda shifo oyatlarni o‘qib dam solinsa, davolash samaradorligi yanada oshadi.

Oyatdagi «mo‘minlarga rahmat»dan murod, mo‘min Qur’o­ni karimni tilovat qilish bilan savobga ega bo‘ladi, Alloh taolo marhamati bilan g‘am-anduhi ariydi, aybu nuqsondan poklanadi va gunohlari mag‘firat qilinadi. Bu borada Abdulloh ibn Mas’uddan (r.a.) Imom Termiziy rivoyat qiladi: «Rasululloh (s.a.v.) bunday dedilar: «Kim Alloh taoloning kitobi (Qur’on)dan bitta harf o‘qisa, unga hasanot yoziladi. Bu hasanot bir harfga o‘n barobar miqdorda bo‘ladi. Men «Alif, lom, mim»ni bir harf demayman. Balki «alif» bir harf, «lom» bir harf, «mim» alohida bir harfdir».

«(Lekin bu oyatlar) zulm qiluvchilarga faqat ziyonni orttirur». Chunki Qur’on ularga biron foyda ham bermaydi, ularni turli kasallik va balolardan ham to‘smaydi. Zero, u faqat mo‘minlargagina shifo va rahmatdir.

Tafsir kitoblari asosida No‘‘mon Abdulmajid tayyorladi

“Irfon” taqvimining 2011 yil, 3-sonidan olindi.