Аллоҳнинг зикри билан қалблар ором олур

Рукн: Ислом ва иймон Чоп этилган: 26.02.2016

Зикрнинг луғавий маъноси Аллоҳни эслашдир. Аллоҳни кўп зикр этган банданинг қалби покланади, имони мустаҳкамланади, дуолари ижобат бўлади, ихлоси ортади. Пайғамбаримиз (соллаллоҳу алайҳи ва саллам) бундай марҳамат қилганлар: “Қайси бир қавм (жамоа) Аллоҳнинг зикри учун йиғилса, уларни фаришталар тавоф қиладилар, уларга Аллоҳнинг раҳмати ёғилади, уларнинг даврасига сокинлик тушади, Аллоҳ уларни Ўзига яқин фаришталар билан бирга ёдлайди” (Муслим ривояти).

Аллоҳга тасбеҳ, такбир, таҳлил айтиш, ҳамд, шукр келтириш, дуо ва салавотлар айтиш, Қуръон тиловат қилиш, намоз ўқиш, рўза тутиш, закот, садақот ва инфоқ қилиш ҳамда ҳаж ва умра қилиш айни зикрдир.

Аллоҳ таолонинг зикрини адо этиш учун зокир маънавий жиҳатдан ва жисмоний жиҳатдан пок бўлиши шарт. Дил ва тил билан бажариладиган зикрлар, масалан, тасбиҳ, таҳлил, таҳмид, такбир, Пайғамбаримиз (соллаллоҳу алайҳи ва саллам)га юбориладиган салавотлар ва дуоларни таҳоратсиз, жунуб, ҳайзли, нифосли ҳолда ҳам айтавериш жоиздир.

Йўлда юриб кетаётган ва ҳаммомда ювинаётган ҳолда зикр айтиш мумкин. Зикр айтувчининг оғзи ҳам пок бўлиши зарур. Агар оғизга нажосат, масалан, маст қилувчи ичимлик, гиёҳванд модда, нос ва бошқа нарсалар тушиб қолса, уни сув билан ювиб покламасдан туриб зикр ва дуо ўқиш макруҳдир.

Зикр ва дуо Аллоҳга тазарру бўлгани учун, энг гўзал ҳолда, қиблага юзини бурган, ҳақиқий муҳтож кишилардек, ялиниб-ёлворган ҳолда қилинса, ижобати яқинроқ, савоби улуғроқ бўлади. Аммо ҳар қандай ҳолатда ҳам зикр ва дуо қилинса жоиз эканлигига Қуръон ояти ва Пайғамбаримиз (соллаллоҳу алайҳи ва саллам)нинг муборак ҳадисларида ҳужжат бор.

Қуръони каримнинг ўн учта сураси 16 оятида зикрга буюрилган. Саид ибн Жубайр: “Киши бирор амални бажаришда Аллоҳга итоат, Унинг розилигини топиш ниятида бўлар экан, у зокирдир”, деган. Пайғамбаримиз (соллаллоҳу алайҳи ва саллам) дедилар: “Эр ярим тунда аёлини уйқудан уйғотса, икковлари ҳам икки ракат (таҳажжуд) намоз ўқисалар, “Аллоҳни кўп зикр этувчи эркаклар ва Аллоҳни кўп зикр этувчи аёллар” (Аҳзоб, 35) қаторига ёзиладилар (Абу Довуд ривояти).

Зикр пайтида биров салом бериб қолса, бирор одамнинг акса урганини эшитиб қолса, имом хутба бошлаб қолса, муаззин азон айтиб қолса, биров чақириб қолса, бировга ёрдам бериш кераклигини билиб қолса, уйқу ғолиб келса, шу ондаёқ зикрни тўхтатиб, зарур ишни бажариб олади, кейин жойига қайтиб келиб, зикрни келган жойидан давом эттиради.

Хулоса қилиб айтганда, зикр бирор ибодат ёки солиҳ амал қилаётган банданинг Аллоҳ билан қалбан боғлиқлигидир. Зокирлар эса “Улар имон келтирган ва қалблари Аллоҳнинг зикри билан ором оладиган зотлардир. Огоҳ бўлингизки, Аллоҳни зикр этиш билан қалблар ором олур” (Раъд, 28).

Раҳматуллоҳ қори Обидов

“Ирфон” тақвимининг 2014 йил 4-сонидан олинди.

* * *

Zikrning lug‘aviy ma’nosi Allohni eslashdir. Allohni ko‘p zikr etgan bandaning qalbi poklanadi, imoni mustahkamlanadi, duolari ijobat bo‘ladi, ixlosi ortadi. Payg‘ambarimiz (sollallohu alayhi va sallam) bunday marhamat qilganlar: “Qaysi bir qavm (jamoa) Allohning zikri uchun yig‘ilsa, ularni farishtalar tavof qiladilar, ularga Allohning rahmati yog‘iladi, ularning davrasiga sokinlik tushadi, Alloh ularni O‘ziga yaqin farishtalar bilan birga yodlaydi” (Muslim rivoyati).

Allohga tasbeh, takbir, tahlil aytish, hamd, shukr keltirish, duo va salavotlar aytish, Qur’on tilovat qilish, namoz o‘qish, ro‘za tutish, zakot, sadaqot va infoq qilish hamda haj va umra qilish ayni zikrdir.

Alloh taoloning zikrini ado etish uchun zokir ma’naviy jihatdan va jismoniy jihatdan pok bo‘lishi shart. Dil va til bilan bajariladigan zikrlar, masalan, tasbih, tahlil, tahmid, takbir, Payg‘ambarimiz (sollallohu alayhi va sallam)ga yuboriladigan salavotlar va duolarni tahoratsiz, junub, hayzli, nifosli holda ham aytaverish joizdir.

Yo‘lda yurib ketayotgan va hammomda yuvinayotgan holda zikr aytish mumkin. Zikr aytuvchining og‘zi ham pok bo‘lishi zarur. Agar og‘izga najosat, masalan, mast qiluvchi ichimlik, giyohvand modda, nos va boshqa narsalar tushib qolsa, uni suv bilan yuvib poklamasdan turib zikr va duo o‘qish makruhdir.

Zikr va duo Allohga tazarru bo‘lgani uchun, eng go‘zal holda, qiblaga yuzini burgan, haqiqiy muhtoj kishilardek, yalinib-yolvorgan holda qilinsa, ijobati yaqinroq, savobi ulug‘roq bo‘ladi. Ammo har qanday holatda ham zikr va duo qilinsa joiz ekanligiga Qur’on oyati va Payg‘ambarimiz (sollallohu alayhi va sallam)ning muborak hadislarida hujjat bor.

Qur’oni karimning o‘n uchta surasi 16 oyatida zikrga buyurilgan. Said ibn Jubayr: “Kishi biror amalni bajarishda Allohga itoat, Uning roziligini topish niyatida bo‘lar ekan, u zokirdir”, degan. Payg‘ambarimiz (sollallohu alayhi va sallam) dedilar: “Er yarim tunda ayolini uyqudan uyg‘otsa, ikkovlari ham ikki rakat (tahajjud) namoz o‘qisalar, “Allohni ko‘p zikr etuvchi erkaklar va Allohni ko‘p zikr etuvchi ayollar” (Ahzob, 35) qatoriga yoziladilar (Abu Dovud rivoyati).

Zikr paytida birov salom berib qolsa, biror odamning aksa urganini eshitib qolsa, imom xutba boshlab qolsa, muazzin azon aytib qolsa, birov chaqirib qolsa, birovga yordam berish kerakligini bilib qolsa, uyqu g‘olib kelsa, shu ondayoq zikrni to‘xtatib, zarur ishni bajarib oladi, keyin joyiga qaytib kelib, zikrni kelgan joyidan davom ettiradi.

Xulosa qilib aytganda, zikr biror ibodat yoki solih amal qilayotgan bandaning Alloh bilan qalban bog‘liqligidir. Zokirlar esa “Ular imon keltirgan va qalblari Allohning zikri bilan orom oladigan zotlardir. Ogoh bo‘lingizki, Allohni zikr etish bilan qalblar orom olur” (Ra’d, 28).

Rahmatulloh qori Obidov

“Irfon” taqvimining 2014 yil 4-sonidan olindi.