Матонатли занжи

Рукн: Ибрат Чоп этилган: 17.03.2016

Таълим-тарбия олимларидан Ҳофиз Умар Сомий айтади:
— Ўн саккизинчи асрда Африкадан Европага қайтган бир олим ўз кўзи билан кўрган аянчли бир воқеани шундай ҳикоя қилади:
— Бир золим мустамлакачининг қўл остида бўлган занжилардан бир қанчаси жабр-зулмга тоқат қила олмай, қочиб кетишга мажбур бўлгандилар, лекин бу бечораларни тутиб олиб ваҳший мустамлакачининг ҳузурига келтирдилар. Бундай қочоқларнинг жазоси дор ёғочи эди. Шунинг учун бу бечоралар ҳам осиб ўлдиришга ҳукм этилдилар. Жаллодлик вазифасини бажарувчи одам узоқ бир ерга кетгани сабабли жон олишга харис бўлган бу оқ танли мустамлакачи қўлга тушган қочоқ занжиларга шундай таклиф қилди:
— Ичингиздан қайси бирингиз бошқа шерикларини осишга рози бўлса, мен уни ўлимдан қутқазаман.
Демакки, ичларидан фақат орқадошларини осишга рози бўлганга, яъни энг разил, мурдорларига ҳаёт каби қимматли неъмат ваъда этганди. Фақат бу ваъдага илтифот қилган занжи топилдими? Ҳечда, терилари қора, фақат диллари соф ва пок бўлган инсонларнинг ҳаммаси бу нафратли, жирканч таклифни рад қилдилар, биттаси ҳам манфур таклифни қабул қилишга рози бўлмади.
У вақт малъун мустамлакачи жуда ҳам ғазабланиб, содиқ, итоатгўй занжи хизматчисини чақириб:
— Дарров дор ипини ҳозирла, буларнинг ҳаммасини ос, рад қилсанг, сени ҳам булар билан бирга остираман,— деди.
Бечора итоатгўй занжининг кўнглида олий бир фикр пайдо бўлди. Тошюракли ваҳший ҳожаси мустамлакачига:
— Ижозат беринг, дарров ҳозирланиб келиб, буларнинг ҳаммасини осаман,— деди.
Хожаси ижозат бергач, панароқ жойга чекилди. Бир оз вақтдан кейин хожаси ёнига келди, бир қўлининг бармоқлари кесилганди, шириллаб қон оқиб тушарди. Ҳалиги пана жойда у қўл бармоқларини болта билан кесиб туширган, марҳаматсизларга бир буюклик мисолини кўрсатишни истаганди. Бу фидокор занжи золим мустамлакачи ҳожасига қараб:
— Эй хожам, энди мен орқали бу гуноҳсиз орқадошларимни остириш қўлингдан кела оладими?— деди ва ерга йиқилиб ҳушидан кетди.

* * *

Ta’lim-tarbiya olimlaridan Hofiz Umar Somiy aytadi:
— O‘n sakkizinchi asrda Afrikadan Yevropaga qaytgan bir olim o‘z ko‘zi bilan ko‘rgan ayanchli bir voqeani shunday hikoya qiladi:
— Bir zolim mustamlakachining qo‘l ostida bo‘lgan zanjilardan bir qanchasi jabr-zulmga toqat qila olmay, qochib ketishga majbur bo‘lgandilar, lekin bu bechoralarni tutib olib vahshiy mustamlakachining huzuriga keltirdilar. Bunday qochoqlarning jazosi dor yog‘ochi edi. Shuning uchun bu bechoralar ham osib o‘ldirishga hukm etildilar. Jallodlik vazifasini bajaruvchi odam uzoq bir yerga ketgani sababli jon olishga xaris bo‘lgan bu oq tanli mustamlakachi qo‘lga tushgan qochoq zanjilarga shunday taklif qildi:
— Ichingizdan qaysi biringiz boshqa sheriklarini osishga rozi bo‘lsa, men uni o‘limdan qutqazaman.
Demakki, ichlaridan faqat orqadoshlarini osishga rozi bo‘lganga, ya’ni eng razil, murdorlariga hayot kabi qimmatli ne’mat va’da etgandi. Faqat bu va’daga iltifot qilgan zanji topildimi? Hechda, terilari qora, faqat dillari sof va pok bo‘lgan insonlarning hammasi bu nafratli, jirkanch taklifni rad qildilar, bittasi ham manfur taklifni qabul qilishga rozi bo‘lmadi.
U vaqt mal’un mustamlakachi juda ham g‘azablanib, sodiq, itoatgo‘y zanji xizmatchisini chaqirib:
— Darrov dor ipini hozirla, bularning hammasini os, rad qilsang, seni ham bular bilan birga ostiraman,— dedi.
Bechora itoatgo‘y zanjining ko‘nglida oliy bir fikr paydo bo‘ldi. Toshyurakli vahshiy hojasi mustamlakachiga:
— Ijozat bering, darrov hozirlanib kelib, bularning hammasini osaman,— dedi.
Xojasi ijozat bergach, panaroq joyga chekildi. Bir oz vaqtdan keyin xojasi yoniga keldi, bir qo‘lining barmoqlari kesilgandi, shirillab qon oqib tushardi. Haligi pana joyda u qo‘l barmoqlarini bolta bilan kesib tushirgan, marhamatsizlarga bir buyuklik misolini ko‘rsatishni istagandi. Bu fidokor zanji zolim mustamlakachi hojasiga qarab:
— Ey xojam, endi men orqali bu gunohsiz orqadoshlarimni ostirish qo‘lingdan kela oladimi?— dedi va yerga yiqilib hushidan ketdi.